Категорије
Uncategorized

U senci bora

U senci bora, sa morem punih pora,
Peškir, ranac, kamenčići, i ja,
A oko nas još stotinu duša,
Svako je s svakim i svako je sam.

Al’ nije leto, ni širina mora,
Za misli mučne i čekanja spora,
Hajde na sekund da budemo ruže,
Da budemo lepi za svakog bez razloga.

I nek tvoja bastilja, mnogo leta građena,
Spusti kapije i premosti šanac,
Jer pred kapijom nije osvajač već znanac,
Što likuje s vešću da ljubav je nađena.