Kako prijatelji postaju ljudi tudji

Kako prijatelji postaju tuđi

 

Kako?
Kako od nekoga dragog postane senka, da se izrazim blago.
Kako od nečijeg smeha odjednom nam pripadne muka.
Kako se sličnosti pretvore u prezir. I ljubav u nemir.
Kako se oštre otrovne strelice bolno  zarivaju nekadašnjem saborcu u lice.

A ko? Ko je ta prilika koja me na nekog seća? Ko je ta smrdljiva vreća?
Ne razumem. Ne znam. Zašto neko koga se sećam više ne postoji? Zašto su njegove oči ofarbane u tamnoj boji koju mrzim?
Ne znam. Niko ne zna. Samo nam ostaje poneki deža vi. Koji nas seća šta smo bili mi.

A zajedničke stvari? Rane, predeli, slike. Sve deo iste priče, priče koja nije više.
A ima li nade – pomirenje, oprost?
“Ne!”, oglase se u isto vreme sujeta i ponos.
Ne više! Za boga miloga stanite! Obustavi napad, prestani branit’ se. Zaboravi. Nastavi dalje.

Srećeš nove skupove osobina po imenu “jedina razumna životinja”. Oni te raduju, tuže, podižu tik iznad zemlje i bacaju na kolena.
Ni znaka od letenja iznad oblaka i gušenja u Zemljinoj utrobi.
Sigurno i predvidivo, nema više vatre koja je darivala i kažnjavala. Sve je isto i podnošljivo.

To je život (koliko god to bilo izlizano). Idemo tamo kuda želimo, prateći prijatne senzacije.
A ljudi koje smo znali više nisu ljudska bića.
Postali su bolne uspomene.

Ma gotovo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.