Mengelisani umnjak

Vadjenje umnjaka

Za sve koji planiraju da vade ili su vadili umnjak..moje iskustvo nakon istog.

Prvo što sam rekao po ulasku u ordinaciju bilo je: plašim se…uznemiren sam.
Nakon što su me sredovečni hirurg, za kog će se kasnije ispostaviti da je okoreli zvezdaš i njegova sestra (medicinska) pogledali kao poslednji komad izmeta, prešli su preko mog kukavičluka i stavili me u stolicu. Interesantno, stolica, koja je bila klasična zubarska iz doba komunizma, imala je rupu, ne toliko veliku koliko duboku iz koje je virio sundjer, negde na mestu gde seda pacijentova guzica.

Drugo što sam rekao hirurgu bilo je:“Vidite, vi meni morate da date 3 anestezije“.
„Ne moram ja ništa“, odbrusio je i dodao: „Odluči jel hoćeš da radimo ili ne. Ako radimo, radimo po našem“.
Onda sam pokušao da mu objasnim: „Druže, ja imam jako osetljive nerve. Pa, meni samo za root canal su išle dve anestezije. Može, po vašem, al ako budem osetio da me imalo boli ja ustajem!“.
Jedan nestrpljivi pogled mengelea je valjda značio „ok, you’re game“.

Prva anestezija. 15 minuta ex yu hitova i buljenja u ogroman zvezdin poster. Druga. 10 min diskusije lekara o tome da li jednoj babi treba ostaviti jedan zub i na njega nakačiti protezu, ili izvaditi sve i staviti implante. Baba je nastavnica u penziji i hoće da se podmladi pod stare dane. Divno. „Ajde ljudi, umirem ovde“, mislim se.

„E, jel ti utrnula donja usna?“.
„Jeste“.
„Evo još malo anestezije pa da počnemo“.

Dalji tok ne bih opisivao…a i ne mogu sve i da hoću. Dva puta zamalo da se onesvestim. Najgore je bilo to što sam morao da slušam kako mi krcka zub pod pritiskom klešta. Kako bušilica radi ne znam ni ja šta. Kako krv lipti na sve strane. Jebeni hirurg me je za tih 10 minuta izmengelisao kao niko nikad. I sve vreme, jedino što sam mogao da mislim bilo je:“Joj, koji mi je kurac ovo trebalo?! Vidi ga ovaj mučitelj što me razvaljuje a ja zapravo plaćam za to“.
Doživljaj je bio nešto najpribližnije srednjevekovnom mučenju, s tim da nisam osećao bol.
Kad je i poslednji komad zuba izvadjen i ubačen u metalnu posudicu, koja reče „zvec!“, ja sam bio negde izmedju svesti, trebalo je da me ušiju i nekako smogoh snage da držim usta otvorena jos 5 sekundi.
Nakon toga, ostavljen sam da nepomično ležim u stolici. Nisam napunio onu rupu na njoj, verovatno jer sam to smisleno obavio pre odlaska kod mengelea.
Dobio sam 10 minuta da iskuliram. Dobio sam da povučem par snifova medicinskog alkohola. Dobio sam knjižicu. Izgubio sam zub.
Na izlasku iz ordinacije, sreo sam svog sadistu.
„Hvala doktore. Mislim, koliko god to bilo čudno pošto ste me upravo IZMENGELISALI“.
„Da, da..“ odgovorio je. Nije mi bilo krivo što nema sluha za moj humor. Ipak sam zahvalan okorelom deliji, što me je rešio bede, koja bi me kad tad mučila da je nisam na vreme skembao. Mogu da živim s tim. ZVEZDA LE A LE.