Postoje neki ljudi…ljudi andjeli čuvari, koji te iz tebi nepoznatih razloga gotive. Jednostavno te obasipaju osmesima, čine ti male ili velike usluge, smeju se tvojim šalama i obožavaju svaki milimetar, atom tvoje kože, uma, osmeha – duše. Ovo posvećujem svim mojim anđelima čuvarima. Bez Vas ne bih bio ovde, ovakav. Dođavola, možda ne bih uopšte bio.
Prijava ispita
Bilo je tmurno popodne. Sve one ptice pevalice, koje me obično raduju svojim cvrkutanjem, zaćutaše. Oblaci kao da mi se smeju od gore, ali onako podrugljivo, prostački. Svi mali-veliki ljudi koji mi idu u susret, zapahuju me zadahom truleži i prolaznosti. Čak i onaj mali kiosk u kojem radi ona, sada izgleda bled i nikakav.
Dok se vučem tmurno, razmišljam o svim sranjima koja sam u životu napravio. Ono kad sam se posvađao sa kevom i rekao joj nešto što nisam mislio, kada sam se izblamirao na faksu pred punim amfiteatrom, kada sam povredio svog anđela čuvara ljubavi, kada sam…spisak se nastavlja u nedogled. Začaran, izgubljen, vučen virom koji me vraća do vremena kad sam bio dete, kupeći usput svu prljavštinu koju sam ikada zakačio. A još sam zaboravio da prijavim ispite. Moraću da platim šest soma koje nemam.
Ulazim na glavni ulaz fakulteta, kao da mi je neko umro, a taj neko sam ja. Prilazim šalteru, pokunjen i bez nade. Objašnjavam situaciju šalterskoj službenici i gledam kerećim pogledom očekujući čudo. Vidim kako se njeno lice ozaruje osmejkom punim razumevanja. Kaže da je sve u redu i da će mi prijaviti ispite, uz malo dobrodušno prigovaranje. I uradila je to. Ispiti su prijavljeni, ja sam uštedeo pare koje nisam imao i vrteo u glavi priču. Danima sam razmišljao, kako da se odužim tom ljudskom biću, andjelu čuvaru koji mi je pomogao, iako nije morao. Nisam uspeo da smislim ništa…jedino da je se uvek setim po dobru, da sa njom popričam o njenom životu, vidim šta nju muči, kako se njena deca u životu bore i poželim sve najbolje. I to tek par godina kasnije. Ljudi se rađaju da bi druge vaskrsli.
Anđeo ljubavi
Sve je isto, monotono, bezlično. Dani se ređaju, a ja se pitam zašto se ne stope u jednu veliku celinu, svi su isti. Kao da živim na Islandu, leti, pa da noć uopšte i ne pada. Idem na faks, idem napolje, izlazim…pričam s ljudima, ne povezujem se ni sa kim, lelujam…
Neki kažu da, ako ti je suđeno da budeš sa nekim, ta osoba će se pojaviti. Ja nisam baš toliki romantik, ali neke veze me nateraju da se zapitam. Kao pijana budala, koja se dernja preko puta moje zgrade, i ja želim da me neko razume, mazi, proguta.
Kada smo se zvanično upoznali, osetio sam kako posle dugo vremena sa nekim mogu da pričam. Stvarno da pričam. Da me neko razume, čeka sa žudnjom svaku moju reč i u meni vidi nešto, što ni ja sam u sebi ne vidim – genija, lepotu, umetnost.
Pričamo satima. Ćutimo noćima. Razgovaramo pogledima i vaspitamo se dodirima. Na sedmom nebu imamo zajedničku fotelju, koju uvek uspemo nekako da podelimo – nekad meni dupe više visi, nekad njoj…skoro uvek nam je lepo.
Neću nastaviti, ali ova devojka, moj andjeo čuvar ljubavi je zaslužila nastavak, pa ako nastavka i bude, članak će biti nastavljen.
Pojedi koliko možeš
Strana je zemlja izazov za svakog čoveka. Izazov, jer ti pokaže koliko visoko možeš da letiš, ali i koliko boli kada padneš. Neprocenljivo je kada imaš neki mekani, siguran jastuk na koji možeš da se dočekaš, kada te život uhvati i tresne o zemlju krvnički.
Neko ko je drugačiji od tebe po mnogim stvarima, ali opet jedno u drugom vidite nešto što drugi ne mogu – i opet genijalnost, jedinstvenost, potencijal (neiskorišćen) i dobrotu. Šta reći o ovakvim ljudima, a ne umanjiti njihovu vrednost? Nije ni bitno kog su pola, kada postoji univerzalna povezanost, tada to ide malo više od zemlje, brate. Neko sa kim pušiš cigare i smeješ se, vozikaš se kolima ne znajući gde idete, odeš…odeš u piceriju i oboje uzmete „pojedi koliko možeš“, i oboje stvarno pojedete i više nego što možete, zato što vam je merak da uštedite i zavrnete kuću. Naravno, ja uvek pojedem više od svog andjela čuvara, jer volim da jedem. Hvala ti.
Slušam, ne čekam da završiš
Ne znam nikoga na ovom skupu. Velika masa ljudi u odelima, ambasadori, aktivisti, razna diplomatska fela. Šetam se polunervozno i gledam s kim da probijem led. Tada se pojavljuje ona. Veseo osmeh, prijatnog izgleda i kao da me poznaje…a čekaj, poznajem i ja nju! Tako počinjem razgovor sa osobom koja ume da sluša, ne žuri nigde da pobegne, ima odlične savete i stvarno je zanima to što radim. Znaš ono kad očekuješ da će neko svakog časa da se okrene i ode nekim, kul, zanimljivijim ljudima, ali ona i dalje ostaje i opušteno prelazi nebitne teme sa tobom, sve vreme milujući prijateljskim osmehom. Još je vrednije kada znaš da među vama ne postoji nikakva seksualna konotacija i da ste samo dve duše koje su se našle – jedna koja pripada andjelu čuvaru želi da pomogne, a drugoj treba pomoć. A kada se slegne, obrnuću uloge i ja biti nečiji bezuslovni slušalac. Bar toliko mogu da učinim. „Pay it forward„, they call it.
Ovo je samo par osoba od mnogih anđela koji me u životu čuvaju. Možeš slobodno da se zahvališ nekome od svojih andjela čuvara u komentaru ispod. Ako osećaš potrebu, naravno.
Gotovo.