Proces sazrevanja ličnosti varira od osobe do osobe. Dakle ne možeš se naći uvređen/a jer sam se upravo ogradio.
Tokom detinjstva izloženi smo raznim uticajima. Nesvesno upijamo puno toga što ćemo kasnije mrzeti, jer je postalo deo nas. U tom periodu rad na sebi se odigrava na podsvesnom nivou.
Kako ulazimo u tinejdžerske godine, postajemo svesni mnogih aspekata života: da nisu svi uvek dobronamerni, da određenim postupcima izazivamo različite reakcije. Upoznajemo sebe i svoje ponašanje u određenim situacijama. U zavisnosti od osobe, slika sebe koju imamo u glavi može dosta da odudara od realnosti. Npr., kada dete zamišlja kako će se osvetiti drugu iz razreda što ga je juče polio vodom, ono možda fantazira kako će fizički kazniti nasilnika i tako mu pokazati. Međutim, često se ispostavi da kada do susreta dođe, dete reaguje sasvim suprotno zbog straha koje je nasilje u njega usadilo. Tada obavezno nastaje unutarnji sukob, koji izaziva detetovo nerazumevanje sebe, tačnije svoje prirode (koja je u ovom slučaju introvertna i miroljubiva).
Kako tinejdžerske godine uzimaju maha, prolazimo kroz razna iskustva koja ostaju urezana negde u našoj podsvesti. Isprobavamo različite stvari, a one koje nam se dopadnu ponavljamo dok ne dostignemo zasićenje.
Tada nam se često čini kako je rad na sebi dosta naporan (ukoliko nismo izuzetno društveno prilagođeni) i često nemamo vremena da kontempliramo nad proživljenim. Srljamo iz jednog iskustva u drugo.
Kada se približimo kraju adolescencije, stvari se polako počnu slegnjavati. Mnoge svakodnevne aktivnosti koje su ranije iziskivale napor, postaju instinktivne i lake (izbegavanje ljudi na ulici, smalltalk, održavanje imidža, briga o duhovnom i fizičkom zdravlju…). Upoznali smo sebe dovoljno da možemo da predvidimo u koje situacije se isplati da ulazimo, a u koje ne. Naučili smo da prihvatimo sebe u značajnoj meri, što nam život čini dosta prijatnijim i uravnoteženijim. Oko sebe smo agregirali osobe koje nam odgovaraju i s kojim nam prija druženje. Punimo svoju kuću onime što nas čini srećnim.
Život je kao ta kuća – zahteva redovno održavanje i rad na unapređenju, inače se raspadne. Dokle god gradimo svoj život i uočavamo svoje nedostatke, dokle god imamo volje da te nedostatke izgladimo, dotle je naš život smislen i svaki novi dan je razlog za radovanje.
A kako se ljubav uklapa u ovu priču? E pa ljubav je posebna kategorija.
Važe ista pravila. I u ljubavi, mi zrimo radeći na sebi. Prva osoba s kojom uđemo u vezu, možda je bila nimalo simpatična, čak i neobično odbojna, ali smo bili potrebni jedno drugom da nešto naučimo i uznapredujemo. Takve veze su dosta mučne, ali su neophodne, jer svaka sledeća je sve bolja, otvorenija, strastvenija i sa manje sranja.
Ceo ovaj tekst se odnosi na ljude koji progresivno unapređuju sebe kroz život, baš zbog toga što nisu zadovoljni trenutnim stanjem i jer imaju viša očekivanja za sebe, nego za druge. Ovo je često plodno tle za nezadovoljstvo sobom, ali je i velika motivacija da se ide, nastavi ići i eventualno – stigne.
Zato idite, svi tragaoci za istinom, lovci na moć, kupidonovi robovi i belzebubove sluge – idite, dokle god ne budete zadovoljni sobom, idite. A ja vas čekam na kraju.
Gotovo.