Leptirica

leptirica

Mračno je. Leptirica je uplašena. Antene joj trepere dok pokušava da locira izvor svetla, nešto što bi je pokrenulo. Prelepa je. Pedeset nijansi sive na njenom telu i krilima su suptilna lepota koja nije dostupna. Ne žuri. Zna da je svetlo tu, samo treba da ga oseti. Svojim krupnim, svetlucavim očima hvata bljesak. Steže se i rotira za jedan sat u levo. Vidi ga. Lakoćom svojstvenom njoj otiska se prateći zov. Ima je, jaka je.

Svašta je prošla iako se skoro ispilila. Čekala je to svetlo kao ispucala zemlja kišu. Par puta je i videla nešto slično, ali ne to. Znala bi, da ga je samo osetila kako se prelama preko širom otvorenih krila. Sigurna je. Treptaj krila kao da je prelazak u drugu dimenziju – jedan univerzum bliže njemu. Strah i uzbuđenje pomešani stvaraju viskoznu masu koja je optače. Klizi kroz vazduh, koji opet klizi preko nje serući se na trenje i Isaka Njutna. Usporava. Oseća svaki trenutak i pamti ga večno. Rođena. Rođena da ponovo gospodari prostranstvom, vremenom, a time i sobom.

Nezaustavljiva je. Prelepa, jasna i…jeste. Jednostavno, jeste.

Osećaj je tako prav. Svetlo je tako lepo. Gleda u sebe dok se njeno vretenasto telo stapa sa svetlošću i rastura u milion šljaštećih komada luminiscencije. Ona je konačno ona, pravo ona, stalno i zauvek…Ona.

 

Gotovo. Tek je počelo.

2 мишљења на „Leptirica“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *