Kako prijatelji postaju ljudi tudji

kako-prijatelji-postaju-tudji

Kako prijatelji postaju tuđi

 

Kako?
Kako od nekoga dragog postane senka, da se izrazim blago.
Kako od nečijeg smeha odjednom nam pripadne muka.
Kako se sličnosti pretvore u prezir. I ljubav u nemir.
Kako se oštre otrovne strelice bolno  zarivaju nekadašnjem saborcu u lice.

A ko? Ko je ta prilika koja me na nekog seća? Ko je ta smrdljiva vreća?
Ne razumem. Ne znam. Zašto neko koga se sećam više ne postoji? Zašto su njegove oči ofarbane u tamnoj boji koju mrzim?
Ne znam. Niko ne zna. Samo nam ostaje poneki deža vi. Koji nas seća šta smo bili mi.

A zajedničke stvari? Rane, predeli, slike. Sve deo iste priče, priče koja nije više.
A ima li nade – pomirenje, oprost?
„Ne!“, oglase se u isto vreme sujeta i ponos.
Ne više! Za boga miloga stanite! Obustavi napad, prestani branit’ se. Zaboravi. Nastavi dalje.

Srećeš nove skupove osobina po imenu „jedina razumna životinja“. Oni te raduju, tuže, podižu tik iznad zemlje i bacaju na kolena.
Ni znaka od letenja iznad oblaka i gušenja u Zemljinoj utrobi.
Sigurno i predvidivo, nema više vatre koja je darivala i kažnjavala. Sve je isto i podnošljivo.

To je život (koliko god to bilo izlizano). Idemo tamo kuda želimo, prateći prijatne senzacije.
A ljudi koje smo znali više nisu ljudska bića.
Postali su bolne uspomene.

Ma gotovo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *