Suptilnost

suptilnost

Bio jednom jedan momak, koji je bio naročito osetljiv. Imao je čudnu moć da u skoro svakoj ljudskoj interakciji, vidi one podsvesne obrasce ponašanja, koji drugim ljudima promiču. Ne govorim o grickanju noktiju, češanju nosa, ili grickanju usne. Ne. Ovaj momak ima moć da primeti reakcije i akcije drugih ljudi, da pronikne u njihovu pozadinu i otkrije pravi uzrok njihovog ponašanja.

Ovo je za momčića jako interesantno, ali predstvalja samo nepotrebni teret većinu vremena. „Life’s handin’ you lemons? Make lemonade then.“ , neko je nekom rekao. Stoga je ovaj momak došao na ideju – upotrebiće svoju hipersenzibilnost da izvuče pouke iz ponašanja drugih ljudi. Činjenica da on sve analizira dosta detaljnije i dublje od ostalih, u isto vreme je prednost i hendikep. Njegovo je učenje sveobuhvatnije, čvrsto kao stena i neprolazno. S druge strane, ima poteškoća da podigne nivo apstrakcije i stvari posmatra sa manje analiziranja, dumanja i osude. Ovako njegova priča počinje.

Bio je jun mesec. Majka se tek vratila iz porodilišta, a otac je bio na ratištu u Bosni. Mali smotuljak, rumeno telašce, koje se svojim majušnim rukama grčevito držalo za majčin prst. Mleko. Od samog rođenja sam znao da ima nešto magično, nešto nedokučivo u tom životvornom napitku.

Moje detinjstvo je kratko trajalo. Već sa sedam godina sam morao početi da pomažem majci. Otac je poginuo na ratištu. Sifilis, kažu. Ja im ne verujem. Moj otac je heroj i znam da je poginuo časno, braneći obraz naše zemlje.

Svaki dan je počinjao cepanjem drva. Tu ne govorim samo o zimi, već i na proleće, leti. Cepao sam drva i spremao ih za komšije, što su kupovale leti, kako bi prošli jeftinije.
Nije bilo lako. Nekada bih, sa žuljavim, krvavim rukama došao kući. Videvši sa vrata uplakanu majku, brzo bih stavljao ruke u džep, nikako joj ne dozvoljavajući da ih vidi. Znam da bi je to još više rasplakalo. Suze su tekle kao bistri potok, odnoseći makar deo majčine tuge sa sobom.
Ovako je bilo skoro svaki dan, ako ne i svaki. Nisam imao čemu da se radujem. Tačnije, skoro ničemu, osim mom vernom prijatelju, Laski.

Laska je bila običan pas. Bela, sa braonkastim mestima na glavi i turu. Ima tužan pogled, kao…kao moja majka. Laska i ona su sve što imam i obe ih puno volim. Mamu više. A Laska je pravo čudo od psa.

Bila je zima ’97 kada su je doneli. Mali, izmrcvareni smotuljak od prnja, sa iznemoglim stvorenjcem unutra. Neko ju je ostavio pored bunara. Valjda nije imao srca da je unutra ubaci. Kada sam izašao napolje ujutru, maljenka je bila na samrti.
„Majko! Majko! Vidi koga sam našao“, povikah uzbuđeno dok sam ulazio u kuću.
„Lepo, još jedna usta da hranima“, odgovori mi majka, pokušavajući da prikrije osmeh koji joj se ocrtavao na licu.
„Ajde ajde, šta si se ukipio. Stavljaj to tamo kod kamina, ako nećeš da ti crkne“, reče majka prekorno.
Sav uzbuđen i važan, osećao sam veliku zahvalnost prema Bogu, jer mi je poslao ovo malo čudo. Na kraju će ispasti da je ipak bilo veliko čudo, sakriveno u obliku malog.

Kada je Laska konačno ojačala, izveo sam je napolje na sneg. Ljudi moji pa to niste videli u životu! Skakala je, gotovo pevala svoju pesmu kroz jauke, grizla kroz sneg i živahno mahala repom. S vremena na vreme bi savila vrat, gledajući pozadi u mene. Sa veselim izrazom njuške, pritrčala bi mi i počela da se vrti oko nogu. Ponekad bi me čak i oborila, al’ nisam drugačije reagovao nego – grohotnim smehom.

Tako smo Laska i ja obavljali dnevnu rutinu, dok jednog dana, kao iz nebuha, u naše selo nije došao jedan mračni čovek.
Ovaj čovek je odmah dao svima do znanja:“Ja sam ovde došao da gradim“, govorio bi. „Ako vam se to ne sviđa, otkupiću vaše imanje po pristojnoj ceni, a onda mi se mičite“, pretio je.
Meni i mami se nije dopadao. A tek Laski…ih! Pobesnela bi na sam prizor ovog čoveka.
Zvali su ga G. Stole. Nosio je crni flanelski šešir, crni kaput i uvek neke šarene šalove. Da li ljubičasti, da li žuti, da li crveni. Nikad crni i sivi. Stvor mrkog brkatog lica, sa crnim, prodornim očima koje su me plašile.

Jednog dana, šetao sam uobičajenim putem ka obližnjoj šumi u kojoj sam radio. Osmeh mi je bio od uva do uva. Majka je sinoć bila skoro vesela i činilo mi se da je polako počela da prihvata očevu smrt.
Negde na pola puta, video sam par crnih prilika kako se pomaljaju iza brežuljka. Ubrzo sam shvatio – to je G. Stole. S njim su još neki ljudi, nalik njemu, samo bez šalova.
Fiksirao sam pogled na zemlju, nadajući se da me neće videti, a Laska je nervozno režala.

 

Suptilnost

 

„Momak, da vapitaš malo tog kera, da ga ne bih ja dohvatio“, čuo sam da neko dobacuje.
Laska je počela da laje i učinilo mi se da su se ovi mračni tipovi zaista uplašili.
„Ona laje samo na vas, na druge ne laje“, izbacih k’o iz topa, pokajavši se istog trenutka što sam uopšte progovorio.
Jedan od njegovih pulena je krenuo ka meni, ali ga je Stole skoro neprimetno uhvatio za lakat i u mestu zaustavio, dodajući uz blagi osmeh:
„Ti si prilično žustar za tako malog dečaka. Kako se zoveš?“.
Ćutao sam. Nisam želeo da mu odgovorim. Znao sam da tim pitanjem pokušava da otvori put da se sprijateljim sa njim, što ja nikako nisam želeo. Takođe sam, iz samo ove njegove rečenice i ponašanja prema pulenu, zaključio da je ovo opasan i lukav čovek. Shvatio sam da je vođa te grupe i da je navikao da bude vođa gde god se pojavi. Takođe sam shvatio da nam neće doneti ništa dobro i da ja nikako ne želim da pođem njegovim stopama. Ćutao sam.
„Nećeš da govoriš? Maca ti pojela jezik?“, oglasio se sa blagim izrazom nezadovoljstva.
„Nema veze. Onda ću ja da pričam. Vidiš sinko, kuća u kojoj živiš sa majkom, određena je za rušenje. Upravo nosim dopis iz opštine, zajedno sa izveštajem veštaka. Ovde piše da ta stara straćara nije bezbedna za život i da treba što pre da se iselite“.
Ta straćara, kipim u sebi. Tu straćaru je moj otac podigao sa svojih deset prstiju! Ta straćara je svetinja, kako se samo usuđuje!!!
Nisam znao šta da kažem, pa sam ispustio neartikulisano „Aaaaaaaaaaaaa“. Čim sam se malo pribrao, progovorio sam:
„Ne, ne možete to da uradite! To je kuća mog pokojnog oca! Vi ste zlikovac i manipulator i zlikovac! Neću vam to dozvoliti!“, izbacih u jednom dahu.
„Ali mališa. Ti tu baš ništa ne možeš da učiniš“.

Nakon ovog događaja, više ništa nije bilo isto. Shvatio sam da nisam kao druga deca. Kada su odrasli pričali, ja sam ih razumeo. Često sam bio u stanju da donesem zaključke o nekom, na osnovu par razmenjenih rečenica. Zaključke, za koje se kasnije ispostavilo da su mahom istiniti.
Kako sam rastao, ovu svoju sposobnost, ovaj dar, pripisivao sam različitim entitetima. Prvo je to bio Bog, koji me je blagoslovio ovim darom i kletvom. Nakon par godina sam se setio – moj otac je bio psiholog. Možda je nešto od njegovog talenta prešlo i na mene. Posle su usledile mnoge godine lutanja i traženja sebe, dovođenja mog talenta u pitanje. Kada sam se poredio sa svojim vršnjacima, činilo mi se da je njihov život dosta lepši, lakši, srećniji. A ja sam uvek analizirao, uvek osuđivao.

Majka zamalo nije presvisla kada su joj se ovi dripci pojavili na pragu. Laska i ja smo stajali iza nje preteći. Verovatno smo izgledali smešno u svojoj nemoći, ali ja sam znao da je moja dužnost da branim kuću. To je sve što mi je od oca ostalo. Neće je srušiti. Mi to nećemo dozvoliti.

Mnogo godina je prošlo, a i danas se sećam dana kada su došli da je ruše. Par ljudi sa čekićima, jedan bager i mnogo namrštenih lica koja sprovode nepravdu. Bilo mi je muka od svih njih. Želeo sam da svi budu mrtvi i da se ovaj košmar već jednom završi.
Nije se završio. Mene i majku su morali na silu da izvedu iz kuće. Čak ni obećanja da ćemo dobiti potpuno novi stan u zgradi nisu nam značila ništa. Plakali smo. Oboje smo plakali od nemoći, a Laska je cvilela.
Sa zakrvavljanim očima punim mržnje, rušiteljski stvorovi su se primicali kući, pljujući u ruke i trljajući ih, spremni za destrukciju.
„Neeeeee! To je očeva kuća! To je sve što mi je od njega ostalo!“, doviknuh poslednjim atomima snage.
„Uspomene se čuvaju u srcu“, čuh kako dobacije sarkastično jedan od demona.
Udarac čekića. Pucanje betona. Lomnjava stakla. Suze. Bes. Nemoć.

Probudio sam se u kući našeg komšije Mitra. Činilo mi se kao da sam spavao eonima. Bio sam siguran da je ovo bio samo još jedan od mojih košmara. Ustao sam polako, primetio da imam upalu mišića i potrčao ka prozoru. Nisam imao šta da vidim. Sve je sravnjeno. Od temelja do krova, sve su počupali, slomili, uništili. U tom trenutku, osetio sam kako je deo mene umro. Deo mene, koji je verovao da u svetu postoji pravda, pretvorio se u prašinu, kao i zidovi očeve kuće.

Tada sam se zakleo da ću svoj dar koristiti da raskrinkam zlikovce, otkrijem njihovu zloću i ne dozvolim da iko više doživi istu sudbinu kao majka, Laska i ja. Ah, a gde je ta zverka? Čuo sam grebanje na vratima. Otvorivši ih, bio sam zapljusnut belim oblakom ljubavi i odanosti, koji se obrušio na mene kao da je smak sveta. I u tom zlu mi se našla da me uteši i vrati nadu u život. Znao sam da majka plače kao što nikad nije plakala i da ne želi da je vidim. Zato sam dodao još jednu zakletvu: Nikad više neću dozvoliti da još jedna suza poteče niz njen izmučeni obraz. Osim ako nije od radosti.

Ovo je moj život, a ja sam svog života gospodar. Živim, borim se, stvaram. Grešim i učim. Radujem se i patim. A ko ste vi, dobri moji ljudi? Ako se ikada sretnemo, znajte da predamnom nema maski. Ja vidim ravno kroz vaše maske i nikako ne cenim ljudski kapacitet za obmanu. Ja sam suptilnost otelovljena. Nadajte mi se. I pazite me se.

Gotovo.

2 мишљења на „Suptilnost“

  1. Moving account of child’s 1st encounter with helplessness. Your poignant descriptions of affection (for Laska) & fierce devotion to mom are poetic & poignant examples of true self exposed at an early age. Heroism attributed to father is displayed in this young man’s railing against „carpetbaggers“ & oath of protection to mom. You address suptilnost…I see strength. Nothing shook his love of mom, nothing lessened his faith in father, & he always left room in his <3 for Laska to occupy…still open to giving & receiving love. I, too, believe in intuition & agree it is a gift/curse. Will watch for more.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *