Cena koju moraš da platiš

cena-koju-moras-platis

U duhu univerzalnog zakona univerzuma, zakona ravnoteže, počećemo ovu istinitu priču.

Jedan mudri čovek je davno rekao:“Ne možeš pustiti nove stvari u svoj život, dok se ne rešiš starih“.

Kasnim na plivanje. Dva i pet. Sranje. Dok se presvučem biće već dva i petnaest, a šta onda imam, četr’es pet minuta plivanja u najgoroj gužvetini. Osuđen na sudaranje sa kršnim provincijalcima i prezirne poglede riba, koje sam probudio iz njihovog leđnoplivačkog sna laganim prskanjem.
Ulazim na glavni ulaz i počinjem penjanje uz stepenice, kada mi neki brat apeluje:“Aj’ mi otvori vrata!“.
Gledam u njega. Gornja polovina mu je prekrivena kutijetinom. Gledam u vrata, gledam u sat. Bez razmišljanja mu odgovaram:“Ne mogu brate, kasnim na trening“.

Nakon par napravljenih koraka, čujem glas, koji kao da smatra da je moja obaveza da mu pridržavam vrata i da on to apsolutno, neporecivo zaslužuje:“Kasniš na trening?“.

„Da“, odgovaram odlučno, ali ipak zatečen pitanjem , a sve to uz veliki napor koji je iziskivalo okretanje glave zbog ovog drkadžije.

Nastavljam svoj uspon ka gore, znajući da bi ovo sigurno eskaliralo, da on nije dostavljač za sportski centar i da ja nisam klijent potonjeg.

 

II deo.

 

Ah, divan ispliv. Dugo nisam ovako dobro oplivao, razmišljam u sebi.

A i nek sam rekao onom liku, ko ga jebe, nisam ja njemu dužan da otvaram vrata, bitniji mi je moj trening. A i nek unajmi pomoćnika, ako ne može sam da iznese jebenu kutiju, štekara, razmišljam.

Kupivši potkovicu sa zeljem i jogurt, idem ka stanici, noseći u velikoj dm kesi opremu za plivanje.

Lagano gustiram ono pecivo, propuštajući autobuse kao pravi stif i uživajući u svojoj pobedi nad peoplepleaser-om u sebi.

Baš u trenutku kad sam zapalio cigaru, vidim sedamdeset sedmicu kako se pomalja na pučini. Crveno je na semaforu, pa (ne toliko) stara krntija mora da sačeka dok kralj ne popuši svoju cigaricu.

Ušao sam, izabrao pravo mesto za svoju debelu bulju i zaseo, stavivši kesetinu između nogu, kao pravi don. Uživam u toploti stare šklopocije i razmenjujem digitalni sadržaj sa svojim digitalnim prijateljima.

Već Zelenjak? Ok, ajmo.

Uzimam kapu, koju mi je majka dobrog prijatelja isplela sa ljubavlju i koračam ka izlazu.

Sloboda. Oštar zimski vazduh miluje mi pore. Kao planinski, samo prljav. Čekam da se pojavi druga kršina, koja će me odvesti još jedan korak bliže mojoj sigurnoj kući. Palim pljugu.

Šesn’est. Može.

Šesnaestica je zaista odvratan autobus. Jebote, kao da se sva žgadija ovog sveta dogovorila i sakupila u tom prljavom, ponižavajućem prostoru, sa prećutnim dogovorom da se prave da je to ok.

Jedan, dva, tri, ajmo sići mi.

Jedna ribica je morala da se naguzi da izađe ispred mene, ali joj nisam zamerio, jer je slatka.

Kada se jedna baba uzgrudila da uradi isto, morao sam je sabotirati čuvenom, ali malo korišćenom rečenicom:“Gospođo, silazim i ja“. Prihvata iznenađujuće smireno, sa dostojanstvenim „aha, dobro, dobro“.

 

Izašao sam. Pljuga, šetnjica, stanica. Kao po običaju, tramvaja ni za leka. Nailazi glupavi sedamdes’ devet. Ok, taman da svratim po mesinu i hlebčinu.

Neki čudak (ko sam ja da sudim) me je non stop gledao u busu. Onako sateran u zadnji separe, nisam imao baš puno izbora, osim da radim malo vratne gimnastike dok se agonija ne okonča.

Izlazim i ulazim u najsocijalniju prodavnicu u univerzumu (ironija je što se zove po nama najvrednijem resursu u univerzumu). Sunce.

 

Mala trivia. U poslednje vreme pravim spisak za kupovinu čak i kad imam tri stavke. Pametan piše…ispostaviće se – ne baš.

Suhomesnato, jogurt, hleb. Dok je ženica sekla mesinu, ja sam završio preostale dve stavke.

Uzgred, da li si ikada bio/la u Suncu? To je pravi mali minimarketski pakao. Redovi širine prosečne trudne žene, klijentela visoko iznad te širine, a broji se u desetinama u minutu. Mala Kina.

Stojim pripijen uz pakovanje mineralne vode, čekajući da mesarka završi svoje seciranje (sekiranje, haha baš sam v…nema veze).

Uzimam i tu neophodnu namirnicu i započinjem svoje putešestvije ka cilju do kojeg mnogi stignu na nosilima – jednoj jedinoj kasi.

U nekom trenutku, moja lampica se pali.

– Jebem ti, u kurac, aaaaah, DOĐAVOLA, kako, aaaa, koja sam budala, psujem sebi u bradu, izazivajući neprijatnu tenziju kod žene ispred.

Kesa. Nema je.

*Kako sam mogao to da zaboravim, aaaaa, pa jebene kupaće gaće sam platio tri i po hiljade pre par dana, trebalo je da mi traju ČITAV ŽIVOT aaa Gospode, zaštoooo??!*.

Tad mi je kliknulo. Sportski centar. Čovek. Kutija. Vrata. Ravnoteža. Fak.

Shvatam, da sam pomogao onom pajseru, garant mi se ne bi ovo sranje dogodilo. GA-RANT. Ali eto, malo sam promenio svoje prioritete i time napravio prostor za jednu debelu kesu da nestane iz mog vidokruga, a i života – zauvek.

 

I dok dobri studenti beogradskog univerziteta lupaju tačkice, ja sam izgubio svaku nadu da će se kesa vratiti kući. Sve i da je Lesi, mislim da bi odlučila da ipak nisam zaslužio da se vrati.

 

Price you gotta pay. Cena koja se platiti mora, ako hoćeš da promeniš neke stvari u svom karakteru.

Jebiga. Kupaću se u pamučnim.

 

Gotovo.

2 мишљења на „Cena koju moraš da platiš“

  1. Thank you. Your writing allowed me to experience that day with you. To enjoy a smoke, treasure a hat, feel sharp winter air, disgust at public service, impatience at a market, panic at a loss, anger at a stranger and resignation over things we can’t change are things everyone can relate to. Your ability to tell a story with precision of language, using a bizarre and colorful sense of humor while reminding us that even on our worst days there are moments to treasure is a true gift.
    Hvala. Namaste. Kate

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *