Sloboda (nije mićalović)

sloboda-nije-micalovic

Malopre sam saznao da bi trebalo da idem kod psihijatra. Boli. Boli kad ti neko to kaže. Možda to i nije loša ideja, danas svaki treći amer ide kod psihića. Bio sam u Americi, možda bih mogao da ispratim tu modu.

 

Hoću da pričam o slobodi. Slobodi da izraziš najdublju crninu svoje duše. Ako je internet slobodan, onda sam slobodan i ja. Pa ovde kapam taj crni otrov.

Mlada šiparica

Nije lako. Te devojke u autobusu te gledaju, ti gledaš njih. Gledaju te, ti njih gledaš. Bam. Ima pocepane farmerke na više od 7 mesta. Te prelepe mlade noge su tako izložene. E, sad sam i ja izložen.

Ali kako joj prići?

*Ćao ja sam Jovan.*

Ne, Nil kaže da ne treba devojci reći ime, jer ako te ona kasnije pita za isto, znači da je zainteresovana.

*Ćao?*

Ne, previše prosto.

Ma, neću da se blamiram ovde u autobusu k’o poslednja seljačina, ostaću mladi ugledni akademac kakav nisam.

 

Šta vidimo iz ove priče? Ništa. Jednog pičku. Ajde da vidimo šta je moglo da se dogodi.

 

– Ćao, ja sam Jovan.

Gledala je kroz prozor dok sam joj ovo deklamovao. Tačno se videlo kako glumi nedodirljivu (a tako voli što sam tu).

– Čoveče, osetio sam takav talas seksa kad si ušla u ovaj raspali tramvaj da ne mogu da ti opišem. Kao da je neko skupio sve iskorišćene kondome na svetu, stavio ih u bombu i zafrljačio na mene.

– Ja…šta to pričaš…ima ljudi u tramvaju…uzgred to što si rekao je odvratno.

– Znam. Ja sam odvratan. Odvratno bezobrazan. Ko te prati kući?

– Tata, što?

– Reci mu da ne mora da dolazi danas.

– Hahaha koji si ti kreten…

– Mala, nemoj da se zajebavaš sa mnom…upiši broj ovde i sutra oko dva te zovem da se vidimo. Hoću da ti pokažem novu radnu stolicu, znaš kako je udobna.

*Jebote, ladno ukucava broj. Koja mala bezobraznica. Pogodak.*

 

Eto, moglo je tako da bude. A nije. Zašto nije? Zbog nedostatka seksualne slobode. A kako se oslobađa seksualna sloboda? Seksom, naravno. I nošenjem slip gaća na bazen.

 

Obrazovni sistem

 

– Dakle, kao što smo rekli, state patern se koristi kada je potrebno da izmenimo ponašanje objekta dinamički u određeni broj predefinisanih stanja. Jel vam to jasno, upitao je asistent.

*Da, jasno mi je k’o što je narodu jasno da pljuvanjem Vučića samo osnažuju stvorenje. Ma, sad ću da pokrenem raspravu o celom ovom trulom sistemu. Ima svima da im pokažem i razotkrijem ovu trulu šaradu.

– U redu, ako nema pitanja nastavljamo dalje.

*JEBEMU MATER. Zašto nisam to uradio, pa jebena država plaća moje školovanje, imam pravo da sve razumem AAAAAA*

 

A moglo je da bude ovako.

 

– Jel vam ovo jasno, asistent je ponovio pitanje.

– Meni nije jasno Dragane. Nije mi jasno, zašto se na svakom predavanju osećam kao mentalno zaostao. Mislim da sam sasvim prosečno inteligentan i ako ja ne razumem, pitam se tek kako manje inteligentnije kolege kapiraju.

Komešanje iza mene. Fak, nije trebalo da kažem to za kolege. Oh well.

– Kolega, molim va…

– Dozvolite mi da počnem. Pre svega, želim da kažem da ovo vama lično zameram, jer znam da ovo nije srednja škola gde se sve radi po kurikulumu, već vi, asistenti, određujete čuveni plan i program.

Recite mi, mislite li da je plan i program u kome učenici beznadežno pilje u  vas, dok vi ispredate svoje, a onda na vaše „Da li je jasno“, svi ćute? Svi do jednog! U kom univerzumu vi to tumačite kao „Da, sve je jasno“ i nastavljate dalje po starom.

Zar ne mislite da bi, pa čak i po cenu malo neprijatnosti, bilo moguće reći „U redu, hajde sada da vidimo koliko vam je jasno“. Zatim redom pitati jednog po jednog studenta da objasni svojim rečima kako je to razumeo. Onda, ukoliko nekome nije jasno, sledeći student dobija zadatak da mu to objasni. Ako ni on ne zna, onda sledeći i sledeći i sledeći (Chain of Responsibility anyone?). Ukoliko na kraju niko ne zna, onda je nešto stvarno trulo u čuvenom planu i programu.

Ukoliko zna, što je veća verovatnoća, onda će svaki student rekurzivno objasniti prethodnom ono što je razumeo od sledećeg. Tako će za 10 minuta biti rešen problem nerazumevanja gradiva. A vi ćete, dragi asistentu, biti prvi čovek na našem fakultetu, koji je pokazao da mu je stvarno bitno da li će njegovi učenici nešto naučiti, ili će samo očajnički pokušavati da polože prokleti ispit. Ako imate muda za to.

– Pazite na rečnik!

– Oprostite. Još bih samo da dodam. Ukoliko posle ovoga nastavite po starom, ja se neću prebaciti kod drugog asistenta. Ne. Napuštam fakultet. Jer ne želim da postojim na mestu gde je sloboda govora i sticanja znanja – nepostojeća.

 

Eto, verovatno bih bio:

a) Izbačen sa fakulteta

b) Proglašen za ludaka i još više otuđen od iovako nepodnošljivih kolega

c) Bio heroj, revolucionar i pokretač novog toka misli u oblasti edukacije.

 

Šanse su otprilike iste, tako da, po računici, imao sam 33,333333333333333% šansi da postanem heroj. Ko ne reskira ne profitira, jel.

 

Hoću samo da shvatim, ja, ne vi, koliko je sloboda u stvari bitna, posebna, preduslov za svaki vid akcije i napretka. Koliko je ona nužna, svakome ko ne želi da živi život, za koji se ne vredi boriti.

 

Imao bih ja tu još štošta da kažem, ali…Gotovo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *