Božić

bozic-srbija

Božić

Danas je Božić. Hajde da napravimo jedan eksperiment.
Uzeli smo čoveka iz Hrvatske i stavili ga u Beograd, na Božićni dan.
Po čemu ovaj čovek vidi da je nešto drugačije – šta je to što današnji dan čini posebnim?

Kurac. Ipak će biti mračenje.
Dorijan šeta ulicama i prvo što primećuje je da je grad jako pust. Nema nikoga. Sve prodavnice su zatvorene, osim par nesrećnika koji su odlučili da su im te 2-3 hiljade potrebnije, nego ljubav i pažnja porodice, koje im je i tako muka preostalih 364 dana u godini.
U tom trenu kraj njega protrčava visoki momak tamne kose i brkova, obučen samo u šuškavac i trenerku, lagano džogira. Nesrećnik. Tužno je kad neko nema s kim da provede ovaj porodični praznik. Ali je istovremeno impresivno što neko čak i na ovaj dan trenira. Trenira, kako bi bio vredan te porodice, koju trenutno nema, a koju polako stvara u glavi.
Jebote. Minus dvanaest stepeni. Dok naš heroj cvokoće, pitajući se koji ga je đavo doveo ovde, podsvesno razmišlja o tome koliko je tek teško životinjama, koje su prinuđene da po ovoj hladnoći budu same na ulici. Božić nije za sve sretan.
Počinje da upoređuje njihovu proslavu Božića sa našim. Ipak u njihovom, katoličkom ima nešto zemaljsko, materijalno, prizemno, dok je naš, srpski, pravoslavni prožet dubljim značenjem, skromnošću, bez puno para i paradiranja.
Šta mi slavimo? Slavimo rođenje našeg Gospoda Isusa Hrista. I to ne običan rođendan, već ROĐENJE. OK.

Šetajući ulicama i muvajući se sa tišinom i hladnoćom, Dorijan ima jedan cilj: da uđe negde da se zgreje. Vazduh ima miris čistog planinskog, ali istovremeno ledi nozdrve i peče. Mrak je, a nebo je tamno-modre boje. Jedna svetiljka sa uličnog osvetljenja se otkačila i visi sa bandere, isto kao i njegova nada da će ga neko ikad primiti na toplo.

Na ulici leži skitnica. U tom kaki mantilu i sa prosedom, bujnom bradom, tzv. „episkopkom“ izgleda kao da će svakog trenutka odustati i ispustiti dušu.
Ustao je. Svojim podrugljivim očim gleda u Hrvoja, probijajući ga jače nego zima koja je pritisla.
– Hladno ti je? Ne brini, posle par sati se navikneš, reče starac zajedljivo.
Iznenađen, on nije znao šta da mu odgovori.
– Dobro, izgleda da si zanemeo od hladnoće – reče stari uz neprirodni osmeh, koji je otkrio njegove začuđujuće kompaktne zube.
– Pođi sa mnom.

Hrvoje misli u sebi, kakva je ovo bolesna šala. Posle par napravljenih koraka, starac mu je uz siguran okret glave uputio takav pogled , da je se ovaj osećao obaveznim da ga prati.

 

Jedino što je u ovom trenutku debelo je minus. Dorijanovo upalo telo, starčeve mršave šake sa izduženim, tankim prstima deluju potpuno prirodno, nekim čudom. Par stotina metara šetaju u tišini, i sada starac lenjim pogledom glave pokazuje nalevo. Ušavši u usku uličicu, osetivši neki nedefinisan izvor toplote, kao mačka koja se po prvi put nespretno umiljava dobrodušnom prolazniku, bio je zahvalan skitnici. Zastaje zbog ovog iznenadnog osećaja, ali čim skrene iza ugla, desno, vidi i šta ga je ogrejalo. Troje skitnica, sa svojim prvljavim od gareži licima, uštirkanim kosama i nepoverljivim očima pilje u njega.
– Bok, izleće iz njega. Opuštenost izazvana minusom.
– Bok, ja sam Hrvoje.
Jebote, zašto su ovi prljavi zidovi okićeni ukrasima za jelku, misli u sebi. Zašto starci nose crvene kape sa pufnama? I zašto, za ime boga, svi ćute?
Misli se ređaju u njegovoj glavi, dok nervoza polako prerasta u histeriju.
– Kaj se za ime boga ovde događa?!
Dok glas odjekuje ulicom, snažni starčev pogled se premešta sa goruće vatre na njega.
– Sedi.
Sedi? Upravo sam očajnički zavapio za objašnjenjem, a on mi kaže – sedi, mislio je u sebi.
Seda. S leve strane nalazi se nešto između muškarca i žene, plava ućebana kosa do ramena, sa ponekim mutiranim dredom tu i tamo, odrpana i nedovoljno topla odeća i uplašeni, uvređeni pogled.
S desna je sedokosi starac, sa velikom ukovrdžanom bradom, koja je očigledno odbila poslušnost pre više desetina godina. Ispred njega je on, njegov domaćin.
– Dakle, ti si Dorijan. Očekivali smo te. Posluži se, uzmi šta želiš. Rekavši to, starac praska u manični smeh, a ostala dvojica mu se pridružuju u tom životinjskom, bolesnom i sablasnom cerekanju.
– Oprostite, al’ ja bih morao po…
– Sedi, eksklamovao je starac bez povišavanja tona. Mi imamo plan za tebe hrvojeviću. Rekao sam ti da se poslužiš.
Sad već vidno uzrujan, ali previše uplašen da bi pobegao, Hrvoje uzima jednu okamenjenu kiflu i pravi se da je gricka.
I sad nekako razmišlja, koji mu je kurac sve to trebalo u životu. Zašto je morao da upiše srpski jezik i kulturu na svom „sveučilištu“ i da prihvati taj glupi predlog katedre da ode na kolokvijalni izlet u Beograd, na Božić. Savršena tema za tvoj master rad, rekli su. Biće super, rekli su.
Dok on luta mislima, starci već uveliko privode kraju svoju litarsku flašu votke, koja se tu volšebno pojavila. Njegov stomak mu govori – beži.
Ustaje najbrže što može, okreće se i, misleći da će im uteći daje se u ludački trk. Skreće levo odakle je i došao i zakucava se u jebenu gromadu od čoveka. Zovu ga mučitelj, tako je kasnije saznao.
Ćelavi lik od dva metra, sa prstenovima u ušima i nosu i sa samo jednim zubom u vilici ga šutira dok korača nazad ka vatri. Vatra. A samo sam hteo da se ogrejem, grize se u sebi.
– To ti je bilo glupo, znaš, progovori domaćin.
– Mi smo ti jedna divna sorta, zavolećeš nas kad nas upoznaš.
Upoznam? Pa ne misli valjda stara budala da ću da ostanem ovde sa njima da živim u ovoj vukojebini? Pa ja imam život, devojku, familiju, posao…
Miri se sa svojom sudbinom i odlučuje da igra igru.
– Kako se vi zovete, pita domaćina.
– Moje ime je…Gregorijan. Došao sam ovde iz Rusije i živim već dvadeset godina kao zadnica…klošar, jel tako. Sigurno se pitaš, zašto sam te doveo ovde.
– Pa…da, prošlo mi je kroz glavu par puta.
– NE IGRAJ SE SA MNOM!! Zar ne znaš da mogu da te osaktim ovde i živog spalim i niko za to ne bi mario! Ne igraj se sa mnom.
– Oprostite, ja nisam mislio tak…
– Umukni, prekida ga starac.
– Ti si ovde došao da nešto naučiš, jel tako? E pa gledaj i uči.
Mučitelj se odnekuda pojavljuje i dovlači sa sobom jednu bolesnu životinju. Pjes.
– Ovo je naša večera. Ovo je ono što nam je bog podario na ovaj dan, da nas zasiti i okrepi. Ali, žrtva zahteva krv. Mučitelju, nož.
Starac uzima nož i, nakon što ga je par sekundi zagledao i proverio oštrinu, predaje ga Dorijanu.
– Kolji.
– Molim?
– Sada ćeš uzeti taj nož i zaklaćeš ovu životinju, a mi ćemo imati gozbu i pokazati ti pravi duh Božića.
– Vi ste svi ludi! Ovo je boleština! Ići ćete u zatvor zbog ovoga, vi…
Šamar. Drugi. Treći. Dorijan tek sada shvata ozbiljnost situacije, gledajući potočić krvi, koji mu se sliva preko nosa.
– Ne, ja to ne mogu, ja volim životinje…a i pogledajte ga, mršav je i bolestan, nećete se na…
Starac ustaje razjareno, otima mu nož iz ruke i stavlja mu ga pod grkljan. Oseća njegov topli smrdljivi alkoholni zadah na svom uvetu.
– A sad biraj…on…ili ti.
Tup. Tup. Tup. Oseća kako mu srce lupa nenormalno brzo. Oseća vene koje se ocrtavaju na lobanji usled starčevog stiska. Ali, iznad svega, oseća svoju nemoć i brzi dolazak nečeg sumornog.
– Ali…
– UČINI TO.
Kao u transu, Dorijan posmatra sebe iz daleka kako kasapi jadnu životinju, prolivajući vrelu krv po pločniku, zajedno sa suzama očajanju koje mu cure niz bradu. Kada se ovo završilo, sakrio je glavu među krvave ruke i zaplakao, klateći se kao osoba sa mentalnim obolenjem.
– Vidiš dečko, reče starac grizući komad psećeg mesa. Ovo je naš Božić.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *